Voja Nedeljković o najtežem danu u životu: "Oca sam na rukama nosio do bolnice"

Gubitak oca

Poznati voditelj Voja Nedeljković prisetio se u emisiji „Iz profila“ jedne od najtežih godina u svom životu - 1999. godine, kada je izgubio oca.

Kako je iskreno ispričao, taj period mu je ostao duboko urezan u sećanje zbog ratnih dešavanja, bolesti i lične tuge.

"To je bila 1999. godina, jedna čudna, odvratna godina, koju bih da mogu stavio u fioku i nikada više ne bih otvarao. Pre svega zbog bombardovanja i uništavanja naše zemlje, a zatim i zbog bolesti mog oca," - ispričao je Voja u emisiji "Iz profila":

Njegov otac je, kako je otkrio, još 1993. godine oboleo od tumora. Iako je bolest tada bila privremeno zaustavljena, 1998. godine vratila se u težem obliku.

"Otišao je misleći da ima problem sa želucem, a rendgenolog mu je rekao da nije to — već karcinom na plućima. Tada smo shvatili da je ozbiljno. Krenuli smo sa lečenjem, zračenjem... ali su zbog bombardovanja i restrikcija struje često prekidali terapije. Vodio sam ga na onkologiju, bilo je teško, ali smo se nadali," - kazao je Voja.

"Oca sam na rukama odneo do bolnice"

Voja je kroz suze opisao i poslednje trenutke sa ocem:

"Tih dana mu je bilo baš loše, bio je početak oktobra 1999. godine. Mene su zvali Žika iz Zane i Jelena da im pomognem oko promocije albuma ‘Prijatelji’ u hotelu Hajat, koja je bila 15. oktobra. Dan ranije smo sedeli, smejali se, evocirali uspomene. Sutradan, tog 15. oktobra, ocu je iznenada pozlilo. Odneo sam ga na rukama sa bolničarima do Kliničkog centra, na grudno odeljenje. Još sam malo porazgovarao s njim.“

Kako kaže, te noći nije mogao da zaspi. Ujutro je krenuo na posao, a onda je stigao poziv koji mu je zauvek promenio život.

"Krenem prema Hajatu, zove me mama i kaže da je tata umro. I dalje idem prema Hajatu, stajem tamo -. to su te ‘očekivane-neočekivane’ smrti. Ne znaš šta je gore - da li iznenadna ili ona koju čekaš svaki dan.“

Emocije tuge i ponosa

Uprkos šoku, Voja je, profesionalno i dostojanstveno, održao dogovorenu promociju.

"Ušao sam u Hajat, Žika je odmah video da nešto nije u redu i pitao: ‘E, matori, šta je bilo?’ Ja kažem: ‘Ma ništa, samo daj neki viski.’ Nisam odmah rekao šta se desilo. Bilo je dogovoreno da nosim Če Gevara kapu. I dok sam radio, sve vreme sam imao osećaj i tuge i ponosa - tuge jer ga više nema, a ponosa jer mi je otac ostavio snagu i dostojanstvo. Sve mi se pomešalo“, rekao je Voja.

Njegova priča, emotivna i iskrena, pokazuje koliko duboko porodica i gubitak mogu oblikovati čoveka — i koliko snage je potrebno da se kroz bol nastavi dalje.