"Mislili ste da su majke stub porodice? Moja je bila suprotno"

Odmalena su me učili da je majka stub porodice - prva ruka koju hvataš i poslednja koju puštaš. Ali moja priča nikada nije ličila na tu sliku. 

Dok su druge devojčice trčale majci u zagrljaj, ja sam učila kako da ne reagujem kada me hladno pogleda ili pređe pored mene kao da nisam njeno dete.

Osećaj odbačenosti pratio me je od prvih uspomena.

Često sam se pitala šta nije u redu sa mnom. Šta to u meni ne zaslužuje ljubav?

Nisam imala odgovor - samo tišinu koja je bolela jače od bilo koje reči.

Kako izgleda detinjstvo bez topline

Majčina hladnoća nije bila trenutna. Bila je sistematska. Nikada me nije zagrlila bez povoda, nikada nije rekla da je ponosna na mene, nikada me nije pitala kako sam.

Bila je fizički prisutna, ali emocionalno odsutna. A to je, verujte, najusamljeniji oblik odrastanja. Deca koja rastu bez majčinske ljubavi razviju dve stvari ili zid oko srca, ili želju da budu sve ono što nisu dobili.

Ja sam izabrala ovo drugo.

Kako postaneš majka kada nikada nisi imala tu figuru

Kada sam postala majka, prvi put sam shvatila koliko sam bila uskraćena.

Držeći svoje dete u naručju, pitala sam se kako je moguće ne voleti malu osobu koja ti traži samo sigurnost i toplinu. Kako je moguće proći pored deteta koje te gleda u oči, a ne videti ga?

U tom trenutku obećala sam sebi jedno:

"Sve što nisam dobila od svoje majke, daću svom detetu dvostruko.“

I to obećanje držim svakog dana.

 Danas razumem, ali ne opravdavam

Godinama kasnije, kada pogledam unazad, shvatam da je i moja majka možda nosila svoje traume, svoje nesigurnosti, svoje neizgovorene bolove.

Ali trauma nije opravdanje za nedostatak ljubavi -samo objašnjenje. Ispod svih njenih reči koje nikada nisu izgovorene, naučila sam najveću lekciju:

ne moramo biti rezultat onoga od čega smo napravljeni.

Možemo birati drugačije.

Možemo biti bolje majke nego što su bile našim majkama.

Danas sam stub svoje porodice. Ne zato što sam ga imala - nego zato što sam ga sama izgradila.