Posledica ćutanja
U prošloj kolumni govorio sam o tome kako smo, u pokušaju da se zaštitimo od prevelikog bola, ostavili pse da budu prvi koji će pokazati posledice našeg ćutanja. I gotovo istog dana stigao je komentar koji naizgled osporava tu ideju, a u suštini je potvrđuje do najsitnije tačke: „Nije bilo panike ni haosa. Pas je imao svoju rutinu.”Povezane vesti
Poricanje nije dokaz stabilnosti
Ta rečenica je savršen primer upravo one istine o kojoj sam pisao. To je rečenica koja nastaje onda kada je sećanje na bol preteško da se otvori. Kada društvena trauma udara toliko duboko da najlakši način da se preživi jeste da se kaže da se ništa nije dogodilo. Da nije bilo panike. Da su ljudi radili normalno. Da je pas imao rutinu.Ali ta vrsta poricanja nije dokaz stabilnosti. To je dokaz rane.Komentar nije kontradiktoran. On je simptom. On je podsvesna potvrda svega što sam napisao u prethodnoj kolumni. Ne zato što je osoba loša ili neinformisana, nego zato što je to mehanizam preživljavanja čitave jedne epohe. Niko ne želi da ponovo oseti strah koji je morao da progura kroz zube da bi imao snage da radi. Niko ne želi da prizna da je svet stao, jer ako to izgovorimo, moraćemo da priznamo i šta je to uradilo našem sistemu. Ali psi jesu priznali. Oni nisu mogli da ćute.Zato je paradoks sledeći: komentar koji kaže da se ništa nije desilo zapravo je najbolji dokaz da se desilo mnogo više nego što možemo da podnesemo. Jer kada trauma ostane neobrađena, prva reakcija nikada nije suočavanje. Prva reakcija je minimiziranje.
Foto: Freepik.com
I baš zato nam se nešto ozbiljno sprema. Mi otvaramo vrata normalizaciji potiskivanja, a to je najopasniji obrazac kolektivne psihologije. Ne zbog odraslih. Odrasli imaju načine da prežive i kad život izbije tlo pod nogama. Opasno je zbog dece. Opasno je zbog pasa. Oni nemaju mehanizme da sve to potisnu u unutrašnje ladice. Oni će živeti ono što mi ne smemo da priznamo.Psi već žive simptome tišine. Deca će ih naslediti ako nastavimo ovim putem.Komentar: „Pas je imao rutinu” je zapravo najdublja rečenica straha. Ona ne govori o psu. Govori o čoveku koji je morao da pronađe oslonac u rutini da bi izdržao neizdrživ period.Govori o potrebi da se održi privid normalnosti po svaku cenu. Govori o tome da je lakše povući granicu oko sopstvenih uspomena nego otvoriti ono što bi možda i danas bolelo kao prvog dana.Ali upravo u toj rečenici leži najveće upozorenje. Ako nastavimo da zatvaramo oči pred time ko smo postali tokom pandemije, nećemo poboljšati ništa. Samo ćemo zatvoriti još jedan krug tišine. A tišina nikada nije lečila. Tišina je pravila generacije koje nose teret svojih roditelja i da ne znaju zašto.Psi su nam već pokazali šta čeka kada emocije ostanu bez glasa. Videli smo to u separacionoj anksioznosti, u panici koja se javljala kada su ljudi morali da se vrate na posao, u pojačanoj reaktivnosti, u tome što mnogi psi danas više ne znaju da se odvoje od čoveka ni pet minuta. To nisu „problematični psi”. To su emocionalni otisci ljudskog bola koji nikad nismo razložili do kraja.Zbog toga je ova kolumna direktan nastavak prošle. Jer komentar koji je, naizgled, želeo da pobije ono što sam napisao, zapravo ga je potvrdio do samog korena. Pokazao je da kao društvo još uvek nemamo snage da pogledamo šta smo preživeli. I upravo zato je neizmerno važno da to počnemo sada, dok još možemo da zaustavimo posledice.Ako mi ne progovorimo o onome što se desilo, progovoriće oni koji ne bi trebalo: naša deca i naši psi. A oni govore kroz ponašanje, kroz telo, kroz nemir koji ne znaju da objasne.
Preporučene vesti
Ne smemo da im ostavimo u amanet teret koji pripada nama. Ne smemo da ih naučimo ćutanju koje nas je već jednom gotovo koštalo stabilnosti. Ako želimo društvo koje ozdravljuje, moramo prvo mi reći naglas ono što psi već mesecima pokazuju: da cena tišine uvek stiže, samo joj treba vremena.Zato je vreme da prestanemo da se branimo rečenicama poput „nije bilo panike”. Bilo je. I to je u redu. Bilo je teško. I to je u redu. Bilo je bolno. I to je u redu. Priznanje nije slabost. Priznanje je jedini način da ne predamo sopstvenu traumu svojoj deci i svojim psima kao nevidljivo nasledstvo.Ovaj komentar nije kritika. On je odraz jedne duboke istine. I baš zbog toga, postao je najvažniji deo ove priče.Autor kolumne: Saša Riess📸 Instagram
