Željko Samardžić o bolu za sinom Zlatkom

Dirljiva priča Željka Samardžića o sinu Zlatku

Ništa ne može pripremiti roditelja na gubitak deteta. Željko Samardžić, poznat po pesmama koje diraju dušu, podelio je svoju bolnu priču o sinu Zlatku, koji je preminuo sa samo tri i po meseca. Ova intimna ispovest otkriva koliko duboko tuga može promeniti život, ali i koliko snage nosi ljubav prema porodici.

Vreme ne leči sve rane

Iza Željkove harizme i osmeha stoji tihi bol. Njegov sin Zlatko otišao je prerano, ostavljajući pevača i njegovu suprugu Maju da se nose s nezamislivim gubitkom. „Nikada to neću zaboraviti“, kaže Željko, prisećajući se trenutaka koji su obeležili njegov život.

„Očeva porodica je iz Nikšića, tamo smo sahranili malog Zlatka, to je bila tuga za sve nas. Kad god dođe taj mesec, Maja i ja sami podelimo tu tugu i uvek razmišljamo koliki bi bio da je ostao živ, ali to je život. Nikada čovek ne zna šta mu se može desiti u životu. Idete ulicom, pa vas udari auto, a niste se tome nadali. Bio je beba, imao je tri i po meseca, ime sam mu dao Zlatko, po mom kumu koga sam mnogo voleo“, ispričao je pevač, naglašavajući da bol nikada nije nestao.

Ime Zlatko izabrao je s ljubavlju, u čast svog kuma, a svaka uspomena na sina budi i tugu i toplinu. Svakog maja, Željko Samardžić i Maja se prisećaju Zlatka, pitajući se kakav bi bio da je živ.

Porodica u trenucima bola

Gubitak je potresao sve u Željkovo najbliže okruženje. „Sećam se tog perioda, moja pokojna baba je došla na babine, prvi put da vidi svog praunuka, za nju je bio veliki šok kada se sve desilo. U Crnoj Gori je muška glava velika stvar. Nikada to neću zaboraviti. Familijarno smo išli svi iz Mostara u Nikšić da odradimo te obrede“, podelio je pevač.

U Nikšiću, gde je Zlatko sahranjen, porodica se okupila da ispoštuje tradiciju i oprosti se. Ti momenti ostali su urezani u Željkovo sećanje, ne samo zbog tuge, već i zbog snage koju su mu pružili najbliži.

Kako dalje nakon gubitka?

Život posle gubitka deteta nikada nije isti. Željko i Maja pronalaze utehu u zajedništvu, ali i u svesti da život donosi nepredvidive trenutke. Pevač ceni svaki dan, iako u srcu nosi trajnu ranu.

Psiholozi naglašavaju da je razgovor o gubitku važan korak u tugovanju. Prema podacima stručnih udruženja, deljenje iskustava, poput Željkove priče, može pružiti olakšanje i inspirisati druge da potraže podršku. Terapija, razgovori s bliskima ili čak vođenje dnevnika mogu pomoći u nošenju s bolom, iako tuga ostaje deo života.

Snaga u iskrenosti

Željkova priča pokazuje da je život krhka ravnoteža između radosti i bola. Iako je Zlatko proveo samo tri meseca na ovom svetu, njegovo ime živi kroz ljubav i uspomene. Pevačeva hrabrost da javno govori o tuzi podseća nas da nismo sami u patnji.

Ako prolazite kroz sličan bol, potražite nekoga s kim možete razgovarati – prijatelja, člana porodice ili terapeuta. Željkova iskrenost dokaz je da deljenje može doneti utehu, čak i kada se čini da je tuga nepremostiva.