Legendarni glumac Ian McKellen, čija karijera traje više od šest decenija, osvrnuo se na svoje početke, susrete sa kolegama i filozofiju koja ga vodi kroz život i umetnost.
Iako ga mlađe generacije prepoznaju kao moćnog Gandalfa, McKellenova priča počinje daleko od Srednje zemlje, u posleratnoj Britaniji koja je negovala mlade talente na sasvim drugačiji način.
Prvi koraci u pozorištu "Beograd"
McKellenov profesionalni put počeo je 1961. godine u pozorištu "Belgrade" u Koventriju. Zanimljivo je da je ovo bilo prvo britansko gradsko pozorište izgrađeno nakon Drugog svetskog rata, finansirano javnim sredstvima. Za mladog glumca, to je bila škola života.
Zarada i standard
Njegova nedeljna plata iznosila je 8 funti, što je u to vreme bilo sasvim dovoljno da pokrije troškove stana (tri gvineje) i kvalitetnu ishranu.
"Moja nedeljna plata bila je osam funti, dovoljno da platim stan, koji je koštao tri gvineje, i da pristojno živim. Moj stan u "Beogradu", napravljen za člana raspuštene trupe, danas služi kao kancelarija gradskog veća za obrazovanje i rad sa zajednicom".Sistem zanata
Koventri je tada bio deo šireg "repertoarskog" sistema. Svake dve nedelje postavljala se nova produkcija, što je početnicima omogućavalo da "peku zanat" uz iskusne kolege. McKellen sa setom primećuje da takav sistem podrške i obuke za mlade glumce u današnjoj Britaniji praktično više ne postoji.
Susret sa Šekspirom i "loši" saveti
Kada bi mogao da koristi vremeplov, McKellen ne bi samo ćaskao sa Šekspirom – on bi mu postavio vrlo konkretna pitanja. Pored večite dileme o tome da li je Bard zaista sam pisao svoje komade, glumac bi ga zamolio za originalni nacrt pozorišta Globe.
Naime, McKellen sumnja da su dva stuba koja danas kvare pogled na scenu u modernoj replici Globe-a uopšte postojala u originalu.
Tokom karijere, dobijao je razne savete, ali jedan od najupečatljivijih bio je onaj koji je odlučio da ignoriše. Čuveni Alec Guinness pokušao je da ga odgovori od osnivanja Stonewall-a (grupe za prava LGBT osoba), smatrajući da nije prikladno da se glumac meša u politiku.
McKellen je taj savet generacije svog oca ljubazno odbio, ostajući dosledan svom aktivizmu, prenosi Gardian.
Gandalf, panto i pab "The Grapes"
Iako je uloga Gandalfa postala kultna, McKellen otkriva da ga nije privukla magija, već humanost tog lika – doživeo ga je kao "dlakavog skitnicu" kojeg biste mogli sresti na putu.
Danas, kao vlasnik paba The Grapes u Londonu, McKellen se na duhovit način oslanja na taj autoritet; kaže da osoblje stoji čvrsto iza šanka, pa čak i problematični gosti ustuknu pred "gandalvskom" energijom lokala.
Njegov patriotizam, kako sam kaže, duboko je ukorenjen u dve stvari: Šekspiru i britanskoj pantomimi. Za njega je pozorište prostor zajedništva, mesto gde se pre predstave glasne žice čiste uz ogovaranje sa kolegama, i gde se, bez obzira na godine, uvek iznova uči.
Filozofija za kraj: "Neka bude"
Na čuveno pitanje "Biti ili ne biti?", McKellen ima odgovor koji se menjao sa godinama. U mladosti je to za njega značilo živeti život punim plućima. Danas, nakon decenija na sceni, on se slaže sa Hamletovim zaključkom iz poslednjeg čina:
"Neka bude."
Jednostavno prihvatanje života u svom njegovom intenzitetu.
