Kultura konflikta: Kako sukobi postaju putokazi ka harmoniji

U njoj on kaže da konflikt nije greška u odnosu, već prirodna pojava koja nosi u sebi mogućnost rasta i razvoja.

Svaki konflikt je zapravo poziv da pogledamo dublje, da vidimo ono što potiskujemo i da iz tog suočavanja izrastemo u celovitije ljude.

U praksi sa psima ovo postaje jasno kao na dlanu. Koliko puta vidimo konflikt kada pas neće da uradi ono što mi od njega očekujemo? Umesto da se zaustavimo i pitamo „zašto“, mi često ulazimo u dresuru, tražimo od psa da se prilagodi našim zahtevima, pravdajući se njegovom rasom, prošlošću ili „teškim karakterom“.

Na taj način ponavljamo iste obrasce vaspitanja i prisile za koje smo se zakleli da ih nikada nećemo ponoviti.

Ali to nije konflikt sa psom. To je konflikt sa nama samima. To je sukob sa onim delom sebe koji ne želimo da priznamo, a čija se sloboda ogleda u „neposlušnom“ psu.

Kada to ne želimo da vidimo, jedini način da održimo privid kontrole jeste da taj deo sebe potisnemo. I onda, kroz ponašanje psa, taj potisnuti deo postaje živi podsetnik na naš sopstveni emotivni zatvor. U taj zatvor ne zatvaramo samo sebe, već u njega guramo i sve koje volimo.

Pas postaje simbol naše unutrašnje borbe: onog dela nas koji traži da bude viđen i priznat.

Zašto je ovo važno? Zato što nas upravo psi, više nego iko drugi, uče kako da ulazimo u konflikt sa onima koje volimo. Oni nas vode u male nesporazume i trenja u kojima oboje, i čovek i pas. imaju priliku da rastu. Ako ih oslušnemo, otkrivamo da konflikti nisu prepreke, već stepenice.

Priroda i ritam konflikta

Konflikti su utkane sile života. Oni se, kao i priroda, ritmično smenjuju. Bez sukoba zime i leta nema proleća ni jeseni, a upravo su proleće i jesen dva najvažnija godišnja doba, jedno za setvu, drugo za žetvu. Zima i leto donose mirovanje, krajnosti, tišinu ili vrelinu, ali tek njihov susret, njihova napetost, stvara mogućnost života. Tako je i u našim odnosima: bez konflikta nema kretanja, nema sazrevanja, nema plodnosti.

Kada posmatramo prirodu, vidimo da se sve kreće kroz ritam napetosti i razrešenja. Plima i oseka neprestano smenjuju jedna drugu, i svaka od njih ima svoj zadatak.

Bez oseke obala bi se ugušila, bez plime more bi izgubilo svoju snagu. Isto je i sa danom i noći: da dan traje zauvek, zemlja bi pregorela; da noć nikada ne prođe, život bi se ugasio u mraku. Kiša donosi život zemlji, ali tek sunce omogućava da seme proklija. Bez sukoba tih suprotnosti, nema života.

Tako i u našim odnosima, konflikt i mir stoje kao plima i oseka. Konflikt donosi promenu, pokret, potrebu da se nešto oslobodi i izrazi. Mir donosi integraciju, vreme da se novo slegne i uobliči.

Ako izbegavamo konflikt, ostajemo u stagnaciji, kao zemlja koja nikada ne dobija kišu. Ako se zaglavimo u stalnom sukobu, izgaramo, kao polje koje nikada ne ugleda sunce. Samo u ritmu, u smeni napetosti i mira, odnos može da raste i sazreva.

Nemoguće je živeti bez konflikta. On je sastavni deo života, baš kao što su vetar i kiša deo prirode. Ali način na koji se sa konfliktom odnosimo pravi razliku.

Kroz kulturu konflikta mi rastemo, učimo da sukob pretvorimo u prostor razumevanja i sazrevanja. Kada konflikte potiskujemo ili ih pretvaramo u svađe i borbe, tada ulazimo u spiralu sukoba i ratova. Unutrašnjih, porodičnih, društvenih.

U takvom svetu nema mesta za proleće ni jesen, već živimo zarobljeni u beskonačnoj zimi neprijateljstva ili u surovom letu nasilja. Tek kada prihvatimo konflikt kao prirodnog saveznika, otvara se mogućnost da život teče dalje i da iz njega niče nova harmonija.

Kako sukobi postaju putokazi ka harmoniji

Živimo u svetu u kojem se konflikt najčešće doživljava kao nešto opasno i destruktivno. Od malena nas uče da se sukobima treba kloniti, da su neprijatni, da razdvajaju ljude i razaraju odnose.

I zaista, konflikt može da bude bolan. Može da probudi ljutnju, povredi nas, probudi stid ili osećaj odbacivanja.

Ali, ako pogledamo malo dublje, otkrićemo jednu skrivenu istinu: svaki konflikt je poziv. On je most ka našim senkama, ka onim delovima nas koje potiskujemo ili ne želimo da priznamo. I upravo tu leži njegova moć.

Sukob kao ogledalo senke

U psihologiji često govorimo o „senci“, o onom nesvesnom delu ličnosti u kojem čuvamo sve što ne želimo da vidimo o sebi. Kada uđemo u konflikt sa drugom osobom, zapravo se suočavamo sa sobom.

Druga osoba postaje ogledalo koje nam vraća sliku onoga što ne želimo da priznamo, ali što vapi da bude osvešćeno.

U odnosu sa psima, ovo postaje kristalno jasno. Pas ne govori našim jezikom, ali njegova reakcija uvek odražava ono što se događa u nama. Ako u nama postoji nemir, pas će ga osetiti. Ako krijemo ljutnju, pas će je reflektovati kroz nemirno ponašanje, povlačenje ili agresiju.

Kada se „sukobimo“ sa psom, na primer, kada odbija da dođe na poziv, kada se trza pri češljanju, kada ne želi da uđe u automobil – taj trenutak nije dokaz njegove „neposlušnosti“. To je poziv da pogledamo šta se u nama dešava. Da li osećamo nestrpljenje? Da li nas podseća na trenutke kada nas niko nije slušao? Da li nas frustrira osećaj gubitka kontrole?

Sukob nije kraj, već početak

Kultura konflikta znači da učimo da konflikt ne mora da bude raskol, već početak novog razumevanja. U porodici, prijateljstvu, partnerstvu, kao i u odnosu čoveka i psa, konflikt je mesto gde dva sveta pokušavaju da pronađu most.

Ako se uplašimo i pobegnemo, most se nikada neće izgraditi. Ako ostanemo, otvoreni i radoznali, tada konflikt postaje gradilište na kojem nastaje nešto novo.

Psi nam u tome pomažu jer nas teraju na prisutnost. Oni ne znaju za maske i pretvaranje. Njihova reakcija je uvek autentična. Ako naučimo da ostanemo prisutni u sukobu sa psom – da ne posežemo za kaznom, vikanjem ili prisilom, već da oslušnemo šta nam pas svojim ponašanjem govori – tada otkrivamo suštinu harmonije.

Poredak harmonije

U porodičnim konstelacijama, koje proučavaju sistemske odnose, Bert Hellinger je govorio o Poretku ljubavi. Tri principa čine osnovu: pravo na pripadanje, poštovanje reda i ravnoteža davanja i primanja. Kada jedan od ovih principa biva narušen, sistem ulazi u sukob.

U odnosu čoveka i psa, vidimo isti zakon. Pas ima pravo da pripada našem životu, ali ne kao projekcija naših potreba, već kao živo biće sa sopstvenim ritmom i prirodom. Poštovanje reda znači da čovek nosi odgovornost za donošenje odluka, ali ne kroz dominaciju, već kroz brižno vođstvo. Ravnoteža davanja i primanja uči nas da pas nije „igračka“ koja samo prima naše zahteve, već da i mi moramo da mu damo ono što mu treba – sigurnost, jasnoću, ljubav.

Kada dođe do konflikta, to je znak da je jedan od ovih poredaka narušen. Ako pas stalno „odbijа“ saradnju, možda smo mu oduzeli pravo na sopstvenu prirodu. Ako osećamo otpor prema njemu, možda smo poremetili ravnotežu davanja i primanja. Konflikt nas podseća da se vratimo poretku harmonije.

Najvažnija vežba: slušanje u miru

Ako bih morao da izdvojim samo jednu vežbu, samo jedan uslov bez kojeg nema stvarne kulture konflikta, onda je to, naučiti da slušamo u miru.

Ne slušati maskom, niti u lojalnosti ušima naših roditelja, već svojim sopstvenim bićem. To znači: zaustaviti dah pre reakcije, povući se unutra, u tišinu, i tek onda odgovoriti, a ne reagovati. To je prvi i jedini uslov prave komunikacije.

Jer, kada slušamo u miru, ne čujemo samo reči, već i ono što je ispod njih. Čujemo sopstveno biće, ne projekciju, ne obrazac, ne uverenja. Slušati u miru znači otvoriti prostor u kojem drugi može da bude viđen, a mi da budemo prisutni bez potrebe da branimo, dokazujemo ili namećemo.

U toj tišini nema Excel tabela, planova i manifestacija onoga što već znamo da postoji. U tišini se javlja novo pitanje: odakle ovo u meni potiče? Jer, čim ga projektujemo na drugoga, ono prestaje da bude naše. Naše „ja“ se rađa u novom trenutku – neponovljivo, jedinstveno, drukčije od svega što je bilo ranije.

Vežba je jednostavna, ali nije laka: slušaj – čuj – umiri se – odgovori. Kada to praktikujemo svesno, nekada će nam trebati sedam dana da stignemo do mira, kasnije tri, onda jedan, a na kraju ćemo biti u stanju da ceo proces prođe u jednoj sekundi.

I tada, u toj sekundi, svi elementi ljubavi i harmonije mogu postati prisutni: poštovanje, zahvalnost, smirenost i odgovor koji dolazi iz celovitosti. To je trenutak u kojem konflikt prestaje da bude prepreka i postaje dar.

Kada konflikt postaje dar

U mojoj dugogodišnjoj praksi sa psima, najviše sam rastao upravo kroz konfliktne situacije. Pas koji odbija da mu se dodirne šapa, vlasnik koji dolazi pun očekivanja i strahova, trenutak kada sve deluje kao poraz.

Upravo tada otkrivao sam svoje senke: svoju potrebu za kontrolom, svoj strah od odbacivanja, svoje nestrpljenje. Ali istovremeno, upravo tada sam učio da rastem.

Konflikt nas uči da nismo savršeni i da to ne moramo da budemo. Uči nas da svaka pukotina u odnosu može postati mesto gde ulazi svetlost. Ako se usudimo da ga doživimo kao dar, konflikt postaje učitelj, a ne neprijatelj. 

Kultura konflikta u svetu pasa i ljudi

Na kraju, kultura konflikta nije teorija. Ona je način življenja. To je odluka da ne bežimo od senki, već da ih gledamo u oči. To je odluka da svaki sukob posmatramo kao priliku da rastemo, da gradimo mostove i da živimo u skladu sa poretkom harmonije.

Psi nas tome uče svakog dana. Oni ne žele savršene vlasnike. Oni žele prisutne, iskrene i otvorene ljude. Ljude koji znaju da i kroz konflikt ostanu u ljubavi.

Ako prihvatimo ovu lekciju, ne samo da ćemo graditi bolje odnose sa psima, već ćemo i u ljudskim odnosima otkriti novu dimenziju snage i povezanosti. Jer kultura konflikta nas podseća na jednu veliku istinu: da u svakoj pukotini, u svakom nesporazumu i u svakoj borbi, leži prilika za novu harmoniju.

Put ka miru, ili, kako moj mentor Vlado Ilić često voli da kaže, ka „ljubavi koja ima budućnost“ počinje poštovanjem, zahvalnošću, smirenošću i tihim mirom iz kojeg se, konačno, rađa sve novo.

Autor kolumne: Saša Reiss