"Oni su imali oružje, ja sam imala nadu“ - Borba žene protiv zla!

Tri meseca u zatočeništvu

U prvim trenucima otmice, njen um se ugasio - ali telo je reagovalo.

"Borila sam se da dišem, bila sam ledena, a istovremeno sam osećala kao da gorim“, priseća se. Iako je imala osnovnu obuku, ništa je nije moglo pripremiti za taj horor. „U tim trenucima shvatite da niste izuzetak. To vas pogodi kao metak – da ste bespomoćni.“

Tog oktobra imala je 32 godine i živela u Hargeisi, prestonici Somaliland-a, sa suprugom Šveđaninom. Radila je za nevladinu organizaciju, pomažući deci da nauče kako da prepoznaju mine. Bila je srećna, ispunjena poslom, iako je znala da oblast u koju putuje na obuku nije bezbedna.

Na dan otmice, putovala je s kolegom Polom Tistedom kada ih je presrelo vozilo. Naoružani ljudi su ih prisilili da uđu u drugo vozilo.

"Muškarac pored mene mi je prislonio AK-47 na glavu. Pomislila sam: 'Ovo je kraj.'“

Odvedeni su duboko u divljinu. Tamo im je naređeno da kleknu. Mislila je da će biti ubijeni, ali umesto toga, jedan od otmičara je viknuo: „Spavajte!“ – i gurnuo ih na zemlju.

U sledećim danima, pokušavali su da ostanu pribrani. Dogovorili su se da beleže detalje i posmatraju hijerarhiju otmičara.

"To vam daje iluziju kontrole, osećaj da bar nešto možete da uradite“, kaže Jessica.

Iako su jedva mogli da komuniciraju, uspeli su da se međusobno ohrabre. Najveća nada bila im je informacija da, ako prežive prvih 24 sata, šanse za spas rastu.

"Kada sam pomislila da ću umreti, nisam razmišljala o stvarima koje sam posedovala, već o ljudima koje volim i o vrednosti koju imam kao osoba“, rekla je dodala je.

"U trenucima tame, ono što vas drži u životu nije nada – već sećanje na to ko ste.“