Pas nije dodatak: Kako emocije ljudi oblikuju tela pasa

Ovo nije tekst koji sam želeo da napišem

Ovo je tekst koji mi je dugo rastao u grudima - godinama posmatram pse kako se gase. Ne od starosti. Ne od bolesti. Već od svega onoga što im, iz najbolje namere, svakog dana nesvesno namećemo.

Imao sam pse kojih više nema

I svaki od njih me je naučio nešto važno o tome kako pogrešno znamo da volimo.

Telo koje nosi naše emocije

Gledao sam ih kako se fizički menjaju pod pritiskom naših emocija. Kako pokušavaju da se uklope, da nas razumeju, da budu „dobri“, čak i onda kada ih mi više ne razumemo.

Ovo nije apel. Ovo je priznanje. Moj lični poziv na odgovornost. Jer postoje psi kojima moja poruka nije stigla na vreme.

Šta danas znači biti dobar vlasnik

Zato danas drugačije gledam na to šta znači biti dobar vlasnik. Ne znači ga samo hraniti, voditi u šetnju, maziti. Znači postaviti granice. Obezbediti mu tišinu kad mu treba. Ostaviti ga kod kuće kad mu je previše. Biti prisutan, a ne samo fizički blizu.

Pas je ogledalo mog unutrašnjeg sveta

Moj pas nije moj terapijski alat. Nije moj dodatak. On je biće koje nosi deo mog sveta u sebi. Ako taj svet nije stabilan — ni on neće biti.

Ne pišem iz straha, već iz odgovornosti

Ne pišem ovo da bih vas uplašio. Pišem jer verujem da možemo bolje. Zbog pasa koji više nisu sa nama. I zbog onih koji još uvek čekaju da ih vidimo — onakve kakvi zaista jesu.

Možda je vreme za tišinu i prisustvo

Možda je vreme da prestanemo da budemo „dobri vlasnici“. I da počnemo da budemo stabilni ljudi.

Autor Kolumne: Saša Riess