Povratak na početak
Tokom prethodnih nekoliko meseci zajedno smo putovali kroz svet čula psa. Korak po korak pokušavali smo da razumemo kako psi vide, čuju, mirišu, osećaju dodir, doživljavaju ukus i na.
Svaka od tih kolumni otvorila je jedan novi pogled na svet koji je istovremeno poznat i potpuno drugačiji od našeg. Naučili smo da pas ne vidi svet ljudskim očima, da ne sluša ljudskim ušima i da ga mirisi vode kroz život na način koji čovek teško može i da zamisli.
Razumeli smo da dodir nije samo fizički kontakt, već oblik komunikacije, da ukus nikada nije odvojen od fiziološkog stanja organizma.
Ipak, uprkos svemu što smo zajedno otkrili, kroz svaku od tih kolumni provlačilo se jedno pitanje koje je ostalo bez potpunog odgovora. Ako smo razumeli sva čula psa, da li smo zaista razumeli kako pas doživljava svet?
Da li smo sada u stanju da objasnimo zbog čega će dva psa, izložena potpuno istoj situaciji, reagovati na potpuno različite načine? Zašto će jedan pas tokom gruminga opušteno spustiti glavu i zatvoriti oči, dok će drugi pokušati da pobegne ili će naizgled bez upozorenja reagovati odbranom?
Ako su oba psa videla isti sto, čula isti zvuk mašinice, osetila isti dodir i isti miris šampona, odakle dolazi tako velika razlika u njihovom ponašanju?
Odgovor na to pitanje vraća nas na sam početak ovog serijala. Ne zato što smo nešto propustili, već zato što tek sada imamo dovoljno znanja da možemo sagledati širu sliku. Čula nikada nisu bila konačan odgovor. Ona su predstavljala tek prvi korak u jednom mnogo složenijem procesu.
Čula nisu dovoljna
Veoma često govorimo da pas reaguje na ono što vidi, čuje ili oseti. Takav način razmišljanja deluje logično i intuitivno, ali savremena neuronauka pokazuje da je stvarnost daleko složenija.
Čula sama po sebi ne određuju ponašanje. Njihova uloga nije da odluče da li će pas ostati miran, da li će se uplašiti ili će prići sa radoznalošću.
Ona imaju mnogo jednostavniji zadatak. Prikupljaju informacije iz spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta i prenose ih prema mozgu. Tek tada počinje ono što je zaista važno.
Mozak ne prima gotovu stvarnost. On prima ogromnu količinu električnih impulsa koji sami po sebi nemaju značenje. Zvuk mašinice nije strah. Dodir ruke nije sigurnost.
Sve su to samo informacije koje tek čekaju da budu protumačene. Upravo zbog toga ista situacija može kod jednog psa izazvati osećaj sigurnosti, a kod drugog pokrenuti čitav niz reakcija koje vode ka stresu.
To znači da između čula i ponašanja postoji još jedan izuzetno važan korak koji često ostaje nevidljiv. Taj korak predstavlja način na koji mozak informacijama dodeljuje značenje.
Tek kada određeni događaj dobije svoje značenje, nastaje emocija, a tek nakon toga dolazi ponašanje koje možemo da posmatramo.
Mozak ne posmatra svet. On ga tumači.
Jedna od najvećih promena koje je savremena neuronauka donela jeste razumevanje da mozak nije pasivni posmatrač sveta. Nekada se verovalo da čula jednostavno prenose sliku spoljašnje stvarnosti u mozak, koji je zatim verno reprodukuje. Danas znamo da to nije način na koji funkcioniše nijedan mozak sisara. Mozak nije kamera.
On nije uređaj koji snima svet onakav kakav jeste. On je aktivni tumač koji neprekidno procenjuje, upoređuje, predviđa i pokušava da razume šta određena informacija znači za opstanak organizma.
Drugim rečima, pas ne reaguje na objektivnu stvarnost. On reaguje na svoju percepciju stvarnosti. To možda zvuči kao mala razlika u formulaciji, ali upravo u toj razlici nalazi se odgovor na mnoga pitanja koja godinama zbunjuju vlasnike pasa, trenere, veterinare i profesionalne grumere.
Kada dva psa uđu u isti salon, oni ne ulaze u isti svet. Njihova čula mogu registrovati gotovo identične informacije, ali njihov mozak tim informacijama može dati potpuno različito značenje. Jedan pas će prostor povezati sa prethodnim prijatnim iskustvima, pažnjom i osećajem sigurnosti. Drugi će u istom prostoru prepoznati elemente koji ga podsećaju na neprijatna iskustva iz prošlosti. Spolja gledano, okruženje je potpuno isto. Iznutra, za ta dva psa to su dva potpuno različita sveta.
Emocija prethodi ponašanju
Upravo ovde dolazimo do ideje koja predstavlja srž ove kolumne. Ono što određuje ponašanje psa nije nijedno pojedinačno čulo koje smo do sada opisali. Postoji jedan mnogo složeniji proces koji objedinjavanjem svih informacija stvara jedinstven doživljaj sveta. Taj proces ne možemo pronaći u oku, uhu ili nosu. On nastaje u mozgu.
Možemo ga nazvati emocionalnom percepcijom stvarnosti.
Ne govorimo o novom anatomskom čulu niti o nekom skrivenom organu koji nauka tek treba da otkrije. Govorimo o funkciji nervnog sistema koja objedinjuje informacije iz svih čula i pretvara ih u emocionalno iskustvo.
Upravo zbog toga ovu sposobnost možemo posmatrati kao svojevrsno šesto čulo psa. Ne zato što prima nove informacije iz spoljašnjeg sveta, već zato što svim postojećim informacijama daje značenje.
Tek kada mozak proceni da li određeni događaj predstavlja sigurnost, opasnost, radoznalost ili neizvesnost, nastaje emocija.
A tek nakon emocije nastaje ponašanje koje mi možemo da posmatramo. Ono što često nazivamo neposlušnošću, tvrdoglavošću ili agresijom uop[tenije odluka psa.
To je posledica načina na koji je njegov mozak protumačio stvarnost koja ga okružuje.
Ako želimo da zaista razumemo ponašanje psa, nije dovoljno posmatrati ono što radi. Moramo razumeti kako doživljava svet.
Upravo zbog toga sada, konačno u ovom srijalu, ulazimo u jedan od najfascinantnijih sistema u biologiji sisara, limbički sistem, mesto na kojem informacije iz svih čula postaju emocije, a emocije postaju biologija.
Od percepcije do emocije
Zaključili smo da ponašanje psa ne određuje ono što vidi, čuje, pomiriše ili dodirne, već način na koji njegov mozak svim tim informacijama daje značenje.
Upravo zato dva psa mogu potpuno različito doživeti istu situaciju. Njihova čula mogu registrovati zapravo potpuno identičnu sliku stvarnosti, ali će njihov mozak toj istoj stvarnosti dati različito značenje.
To značenje ne nastaje slučajno. Ono se oblikuje kroz prethodna iskustva, naučene obrasce, trenutnu fiziologiju organizma i emocionalna sećanja koja su tokom života ostala zapisana u nervnom sistemu.
Upravo u tom procesu objektivna informacija postaje subjektivni doživljaj, a subjektivni doživljaj oblikuje emociju koja će usmeriti ponašanje. To je jedna od najsloženijih i najfascinantnijih funkcija nervnog sistema.
Savremena neuronauka danas sve više napušta ideju da mozak jednostavno registruje spoljašnji svet. Umesto toga, znamo da mozak neprestano pokušava da predvidi šta će se dogoditi u narednom trenutku.
Svaku novu informaciju upoređuje sa prethodnim iskustvima, genetski nasleđenim obrascima ponašanja i trenutnim fiziološkim stanjem organizma. Tek nakon tog poređenja nastaje emocionalna procena.
To znači da emocija nije posledica ponašanja. Emocija je biološka procena koja prethodi ponašanju i priprema organizam za ono što mozak veruje da dolazi.
Upravo zbog toga pas ne reaguje na objektivnu stvarnost. On reaguje na stvarnost koju je njegov mozak upravo stvorio.
1,5gr moždane mase kontroliše kompletnu stvarnost - amigdala, više od centra straha
Kada se govori o emocijama, gotovo je nemoguće zaobići amigdalu. Tokom godina postala je jedna od najpoznatijih moždanih struktura, ali istovremeno i jedna od najčešće pogrešno predstavljenih. Veoma često se opisuje kao centar straha, što je samo mali deo njene stvarne funkcije. Amigdala nije zadužena isključivo za strah. Ona predstavlja sistem za procenu emocionalnog značaja svega što organizam doživljava.
Svakog trenutka mozak psa prima milione nervnih impulsa koji dolaze iz svih čula. Većina tih informacija nije posebno važna i prolazi gotovo neprimećeno. Međutim, pojedini podaci izdvajaju se iz tog neprekidnog toka. Upravo tada amigdala postavlja jedno jedino pitanje koje je evolucija usavršavala milionima godina.
Da li je ovo važno za moj opstanak?
To pitanje nema nikakve veze sa ljudskim pojmovima dobra i zla, poslušnosti ili neposlušnosti. Organizam ne procenjuje moralnu vrednost događaja. On procenjuje verovatnoću da određena situacija može doprineti opstanku ili predstavljati potencijalnu pretnju.
Posebno je zanimljivo što amigdala može reagovati izuzetno brzo, često pre nego što viši delovi mozga detaljno analiziraju informacije. To nije greška u funkcionisanju nervnog sistema. To je evolutivna prednost. U prirodi je mnogo sigurnije reagovati sekundu prerano nego sekundu prekasno. Životinja koja zakasni sa reakcijom možda neće dobiti drugu priliku da ispravi svoju procenu.
To objašnjava zbog čega pojedini psi reaguju gotovo trenutno na određene zvuke, pokrete ili dodire. Njihov mozak nije doneo svesnu odluku da se plaši. Njegova amigdala je procenila da situacija zahteva povećanu pažnju i pokrenula mehanizme koji organizam pripremaju za preživljavanje.
Hipotalamus, kada emocija postane fiziologija
Onog trenutka kada amigdala proceni da određeni događaj ima veliki emocionalni značaj, uključuje se hipotalamus. Upravo ovde završava psihologija, a počinje fiziologija.
Hipotalamus predstavlja jednu od najvažnijih veza između mozga, nervnog sistema i endokrinog sistema. Njegov zadatak nije da razmišlja. Njegov zadatak je da čitav organizam pripremi za ono što mozak očekuje da dolazi.
Ako procena govori da je okruženje bezbedno, hipotalamus podstiče procese koji omogućavaju normalno funkcionisanje organizma.
Srčani ritam ostaje stabilan. Disanje je mirno i duboko. Digestivni sistem nesmetano vari hranu. Imuni sistem normalno obavlja svoju funkciju. Organizam ulaže energiju u rast, regeneraciju tkiva, reprodukciju i učenje. To je stanje u kojem se pas igra, istražuje okolinu, uči nove veštine i uspostavlja socijalne odnose.
Međutim, kada amigdala proceni da postoji potencijalna opasnost, hipotalamus gotovo trenutno menja prioritete organizma.
Aktivira simpatički deo autonomnog nervnog sistema i pokreće takozvanu HPA osu, funkcionalnu vezu između hipotalamusa, hipofize i nadbubrežnih žlezda. Kao rezultat toga oslobađaju se adrenalin, noradrenalin i kortizol, hormoni koji menjaju gotovo svaki organ u telu.
Srce počinje da kuca brže kako bi povećalo dotok kiseonika mišićima. Disanje postaje ubrzano kako bi organizam uneo više kiseonika. Krvni sudovi u mišićima se šire, dok se protok krvi prema digestivnom sistemu smanjuje, jer varenje hrane u tom trenutku više nije prioritet. Jetra oslobađa dodatnu glukozu kako bi obezbedila energiju za nagli fizički napor.
Zenice se šire i omogućavaju veći unos svetlosti. Mišićni tonus raste, povećavajući spremnost za pokret. Čak se menjaju i prag bola, telesna temperatura i način na koji imuni sistem raspoređuje svoje resurse.
Sve ove promene imaju jedan zajednički cilj. One ne služe tome da se pas oseća bolje. One služe tome da poveća svoje šanse za preživljavanje.
Zbog toga emocije nikada nisu samo osećanja. One predstavljaju fiziološka stanja organizma. Kada kažemo da je pas uplašen, mi zapravo opisujemo čitav niz promena koje se istovremeno odvijaju u njegovom mozgu, srcu, plućima, krvnim sudovima, mišićima, endokrinom sistemu i metabolizmu. Strah nije samo psihološko iskustvo. Strah je biologija.
Ovo objašnjava zašto pas pod intenzivnim stresom često nije sposoban da uči, sluša ili donosi racionalne odluke. Organizam psa je energiju preusmerio sa procesa učenja na procese preživljavanja. Ne zato što ne želi da sarađuje, već zato što njegov mozak procenjuje da trenutno postoji važniji prioritet.
Prefrontalni korteks, kada iskustvo postane odluka
U priču sada ulazi još jedan izuzetno važan deo mozga, prefrontalni korteks. Kod pasa je razvijen drugačije nego kod čoveka, ali njegova funkcija ostaje ista. On omogućava integraciju iskustava, procenu situacije, kontrolu impulsa, fleksibilnije donošenje odluka i prilagođavanje ponašanja novim okolnostima.
Možemo ga zamisliti kao dirigenta koji pokušava da uskladi informacije koje dolaze iz čula, emocionalne procene limbičkog sistema i prethodno naučena iskustva. Kada se pas oseća sigurno, prefrontalni korteks ima dovoljno "prostora" da učestvuje u obradi informacija. Tada pas lakše uči, bolje rešava probleme, uspešnije se prilagođava novim situacijama i pokazuje veću sposobnost samokontrole.
Međutim, kada je nivo stresa visok, odnos snaga u mozgu se menja. Aktivnost amigdale raste, hipotalamus održava organizam u stanju pripravnosti, a mogućnost prefrontalnog korteksa da reguliše ponašanje postaje ograničena. To ne znači da ovaj deo mozga prestaje da funkcioniše, već da prioritet preuzima sistem za preživljavanje.
Upravo zato pas pod jakim stresom često deluje kao da je "zaboravio" ono što je do juče odlično znao. Komande koje je bez problema izvršavao odjednom više ne funkcionišu. Njegova pažnja postaje usmerena isključivo na procenu bezbednosti okruženja. U tom trenutku mozak ne ulaže energiju u učenje novih veština. On ulaže energiju u preživljavanje.
Fiziologija emocija menja ponašanje
Ova saznanja menjaju način na koji posmatramo gotovo svaku reakciju psa. Kada vidimo psa koji se trese, dahtanjem pokušava da reguliše napetost, odbija hranu, vuče povodnik, pokušava da pobegne ili pokazuje znakove agresije, veoma lako možemo zaključiti da je problem u ponašanju. Međutim, iz perspektive neurobiologije ponašanje predstavlja samo poslednju kariku jednog mnogo složenijeg lanca.
Mnogo ranije promenio se rad srca. Promenio se ritam disanja. Povećala se koncentracija stresnih hormona. Promenio se mišićni tonus. Digestivni sistem je usporio svoj rad. Organizam je preraspodelio energiju. Tek nakon svih tih promena pojavilo se ponašanje koje mi možemo da vidimo.
Drugim rečima, ponašanje nije početak problema. Ponašanje je veoma često njegov poslednji simptom.
Zbog toga profesionalni rad sa psima ne može biti usmeren isključivo na kontrolu ponašanja. Kada pokušamo da promenimo samo spoljašnju reakciju, a ne razumemo fiziološko stanje koje ju je stvorilo, bavimo se posledicom, a ne uzrokom. Dugoročne promene nastaju tek onda kada se promeni emocionalna procena situacije. Kada mozak prestane da doživljava određeni događaj kao pretnju, menja se fiziologija organizma, a zatim se prirodno menja i ponašanje.
Kraj serijala o čulima kao početak nove pepcije ponašanja pasa
Na početku ovog serijala postavili smo jednostavno pitanje. Kako psi doživljavaju svet? Danas, nakon što smo zajedno prošli kroz sva njihova čula i kroz neurobiologiju emocionalne percepcije, odgovor postaje mnogo jasniji.
Pas ne živi samo u svetu mirisa, zvukova, slika i dodira. On živi u svetu značenja koja njegov mozak neprekidno stvara iz svih tih informacija.
Upravo zbog toga možemo govoriti o emocionalnoj percepciji kao o funkcionalnom šestom čulu psa. Ne zato što predstavlja novi senzorni organ, već zato što objedinjuje rad svih ostalih čula i pretvara informacije u jedinstvenu sliku stvarnosti. Ta slika, zapravo, nije nikad objektivna, ali je za organizam uvek jedino stvarna. Upravo ona određuje da li će pas prići ili se udaljiti, učiti ili izbegavati, verovati ili sumnjati.
Ceo ovaj serijal imao je jedan jedini cilj, da naučimo da ponašanje posmatramo kao posledicu rada jednog izuzetno složenog biološkog sistema koji je milionima godina usavršavan sa samo jednom osnovnom svrhom, da organizmu omogući da preživi.
Možda upravo u tome leži najveća vrednost razumevanja mozga, jer ne učimo samo kako psi razmišljaju, već učimo da iza svakog njihovog postupka postoji priča koju je njihov mozak stvorio o svetu koji ih okružuje.
Tek kada razumemo tu priču, možemo istinski razumeti i psa. Od prvog trenutka života pa sve do njegovog kraja, svakoga dana i svake sekunde, svaki organizam na ovom svetu ima isti osnovni zadatak, da preživi. Kada se ponaša kao „razmažen“, „tvrdoglav“, „ljubomoran“ ili „agresivan“, to nije njihove želje da vam otežaju život. To je način na koji je njihov mozak, kroz iskustvo, fiziologiju, emocije i pamćenje, naučio da sačuva sigurnost, izbegne bol, uspostavi kontrolu ili se zaštiti od onoga što doživljava kao pretnju.
Zato, kada sledeći put pogledate psa i poželite da mu pripišete osobinu, nameru ili krivicu, zastanite makar na trenutak i zapitajte se ne šta on radi, već šta i zbog čega njegov nervni sistem pokušava da postigne. Pred vama nije neposlušan, tvrdoglav ili agresivan pas, već biće koje svim resursima koje poseduje pokušava da pronađe put do sigurnosti.
Onog trenutka kada to zaista vidimo, iza svakog ponašanja prestajemo da tražimo tvrdoglavost, neposlušnost ili agresiju i počinjemo da se divimo jednom od najsavršenijih dostignuća prirode, živom neurobiološkom sistemu koji već stotinama miliona godina neumorno prikuplja informacije, procenjuje rizike, oblikuje emocije, menja fiziologiju i donosi odluke sa samo jednim ciljem, da život traje još jedan dan.
Autor kolumne: Saša Riess
