Krivila sam sebe
Godinama sam bila zarobljena između hormonskih terapija, pregleda, analiza i pitanja: „Kad ćete vi?“ Između redova čitala sam sažaljenje, osećala pritisak i tiho tonula u osećaj krivice. Moj partner i ja smo sanjali o detetu, ali svakim mesecem bez uspeha, gubili smo deo sebe.Na društvenim mrežama sam gledala trudnice kako s ponosom pokazuju stomake, srećne porodice s malom decom, a ja sam krišom plakala u kupatilu, kriveći svoje telo koje „ne ume da uradi ono što bi trebalo da je prirodno“. Počela sam da gubim veru - ne samo u medicinu, već i u sebe.Povezane vesti
Prihvatala sam da neću biti majka
Prelomni trenutak dogodio se na jednoj psihoterapiji kada mi je terapeutkinja rekla:"Zar vi ne zaslužujete ljubav, pažnju i brigu - baš onakvu kakvu biste pružili svom detetu?“Te reči su me pogodile. Shvatila sam da sam potpuno zaboravila na sebe.Počela sam da se posvećujem svom telu, ali ne iz ljutnje – već iz ljubavi. Uvela sam blage šetnje, počela da pišem dnevnik zahvalnosti, oslobađala sam se stida i tuge kroz meditaciju i razgovor. Postepeno sam prihvatila: možda nikada neću postati majka na način na koji sam to zamišljala, ali sam svakako vredna ljubavi, života i radosti.Da li verujete da ljubav prema sebi može uticati na fizičko zdravlje?
