Reakcije
Najviše reakcija nakon prethodne kolumne stiglo je na deo o Robertu i njegovom psu. Mnogi su pitali: „Kako je mogao da ga ostavi?“ Pisali su mi ljudi koji su sami prolazili kroz rastanke sa psima – neki su otvoreno izrazili bes, drugi su govorili da ih je dotakla sopstvena bol.Povezane vesti
Gotovo svi su želeli da znaju: da li je to zaista bila njegova odluka? Ili je mogao drugačije? Mnogo više bilo je priče i pitanja o rastanku nego o seksualnom zlostavljanju deteta u porodici. Upravo zato želim da ostanemo na toj temi. Jer u toj jednoj sceni, u kojoj jedan dečak ne može da podnese pogled na psa i odlučuje da ga preda, krije se ogledalo mnogo većih pitanja - o slobodnoj volji, o sudbini, o našoj sklonosti da sudimo i o tome šta zapravo znači prihvatiti život.
Roberto i trenutak raskida
Na prvi pogled, Roberto je „samo“ doneo odluku. Imao je psa, pas se ukakio u kući i on je odlučio da više ne može da gleda u njega. Izabrao je da ode i time je završio njihov odnos.Ali to je površina. Iza te odluke stajala je nepodnošljiva istina – istina o nasilju koje je Roberto doživljavao od svog oca i dede. Pas je, kroz svoj čin, postao nesvesni svedok svega onoga što se u toj porodici nije smelo imenovati. Njegova prisutnost bila je kao ogledalo koje vraća sliku – i odjednom, dečak više nije mogao da izdrži.Pas je svojim telom razotkrio porodičnu tajnu. A dete, nemoćno pred tom silom, učinilo je ono što je jedino umelo: pobeglo.I tu dolazimo do suštine: da li je Roberto zaista birao?
Foto: Freepik.com
Slobodna volja ili tanak veo
Slobodna volja nije ono što mi zamišljamo. Mi bismo voleli da verujemo da je volja mač kojim sečemo kroz život, da možemo sami upravljati svime. Slobodna volja je tek tanak veo.Iza tog vela deluju sile koje ne vidimo: porodične lojalnosti, sudbine koje se prenose, neizrečene tuge, potisnuti strahovi. Naše odluke često uopšte nisu samo naše - one su pokreti sistema čiji smo mi samo pijuni.Roberto tada nije mogao da učini drugačije. Njegov čin bio je pokret duše deteta koje je želelo da zaštiti majku od grubosti oca. Da prikrije sramotu i nasilje koje su živeli. Da žrtvuje sebe kako bi održao porodičnu tajnu netaknutom.Na prvi pogled, izgledalo je kao „neodgovornost“. U dubini, to je bila nemoćna žrtva, pokušaj da se spase ono što dete ne može da kontroliše.Pokret koji ga je odveo u prostituciju, alkoholizam i konzumiranje droga – sve samo da bi, paradoksalno, sačuvao svoj život.Da li je vredelo?Kada sudimo, gubimo vezu
Najlakše je reći: „Loš čovek. Kukavica. Izdajnik.“Ali šta se tada dešava?Bert Helinger je jednom prilikom rekao:"Sve je na svom mestu. Za stvaralačku silu života ništa ne može biti bolje ili gore. Sve služi nečemu. I kad god sudimo, gubimo vezu sa ovom silom. Postajemo slabi. Ljudi koji osuđuju uvek ostaju usamljeni. Jer ko god stoji pored onoga ko stalno sudi, ubrzo se povlači jer oseća da osoba koja osuđuje nije u skladu sa životom. Nisu to kognitivne spoznaje. To je pokret duše. Ljudi koji osuđuju ostaju sami. Osuda nas osiromašuje i svaki put kada osuđujemo, nešto dragoceno zauvek bude izgubljeno."Kada Roberta gledamo kroz osudu, vidimo samo čin ostavljanja psa. Ali ne vidimo dečaka koji je bio nemoćan, mladića koji je pokušao da sakrije bol, čoveka koji je morao da preživi teret veći od sebe. I koji se na kraju vratio sebi, svom srcu i svom životu.Osuda zatvara vrata. Razumevanje otvara put ka povezanosti.Psi nas ne osuđuju
Ono što nas možda najviše zaboli u ovakvim pričama jeste to što psi nemaju koncept izdaje. Oni ne poznaju naše ljudske konstrukte. Kada ih ostavljamo, oni se možda okrenu još jednom, pogledaju nas. Ali u tom pogledu nema osude.Postoji samo ono što jeste.To je pogled koji nas, paradoksalno, oslobađa. Podseća nas da postoje odnosi izvan osude. Da postoji harmonija koja se može pronaći čak i kroz bolne raskide.Kada Roberta gledamo kroz osudu, vidimo samo čin ostavljanja psa. Ali ne vidimo dečaka koji je bio nemoćan, mladića koji je pokušao da sakrije bol, čoveka koji je morao da preživi teret veći od sebe.I koji se na kraju vratio sebi, svom srcu i svom životu.Osuda zatvara vrata. Razumevanje otvara put ka povezanosti.Preporučene vesti
Reka života
Ako zamišljamo život kao reku, mi mislimo da stojimo na obali i odlučujemo kada ćemo ući, gde ćemo plivati, a gde izaći.Ali istina je da smo odavno u toj reci. Rođenjem smo u reci života. Voda nas nosi. Nosi nas do svog ušća, gde ćemo pogledati smrti u oči. Reka je na tom putu ponekad mirna, ponekad divlja, ponekad nas udara o stene.Naša sloboda nije u tome da zaustavimo reku. Niti da biramo njen tok. Naša sloboda je u tome da se prepustimo, da kažemo „da“ onome što jeste.- „Da“ – i kad boli.
- „Da“ – i kad ne razumemo.
- „Da“ – i kad mislimo da bismo želeli drugačije.
To „da“ ne opravdava nasilje, ne pravda bol. Ali nas oslobađa od iluzije da smo sve mogli drugačije. Oslobađa nas od mučne krivice i stalnog preispitivanja.
- Ne, nije moglo drugačije.
- Ali, da, može drugačije.
Naša slobodna volja ogleda se u tome da se prepustimo reci života i sudbini i da plivamo uz podršku svih koji tu reku života čine. Svih znanih i neznanih. Ali i svih nepoželjnih, prognanih, prokletih ili zaboravljenih. Spoznajom svega što je bilo, i kad svemu što je bilo i svemu što jeste kažemo „da“, otvaramo vrata za novo sutra koje će se urediti samo. Ne moramo da stvaramo stvoreno, treba samo da spoznamo kako da životu širom otvorimo ruke i poletimo mu u zagrljaj.
Raskidi i sloboda
Naši rastanci sa psima su na mnogo načina lekcije o životu.Neko se od psa rastane jer se izgubi. Neko jer ga okolnosti odvedu daleko. Neko jer pas ode prvi. A neko, kao Roberto, jer više ne može da podnese ono što pas razotkriva.U svim tim situacijama osećamo bol, ali i pitanje: da li smo zaista birali? Ili nas je nešto biralo?Možda prava sloboda nije u tome da uvek odlučujemo. Možda prava sloboda leži u tome da prestanemo da sudimo – i sebi i drugima. Da priznamo: „Tako je bilo. U tom trenutku nije moglo drugačije.“- I tek tada prestaje unutrašnja borba.
- Tada prestaje osećaj izdaje.
- Tada dolazi mir.
Kako doživljavate odluku Roberta da ostavi psa?
