Levoruki čine tek oko deset odsto populacije, a naučnici i dalje pokušavaju da objasne zašto. Odgovor se, po svemu sudeći, krije u složenoj vezi između genetike, razvoja mozga i uticaja sredine.
Većina ljudi gotovo sve svakodnevne aktivnosti obavlja desnom rukom – od pisanja i držanja pribora za jelo do korišćenja telefona ili alata. Levoruki su znatno ređi, a velika
analiza brojnih istraživanja pokazala je da ih u populaciji ima približno 10,6 odsto.
Iako se dugo pokušavalo pronaći jednostavno objašnjenje zašto neko postaje levoruk ili desnoruk, nauka danas pokazuje da dominantna ruka nije posledica samo jednog faktora.
Važan deo odgovora krije se u mozgu
Leva i desna hemisfera
mozga nemaju potpuno iste uloge. Kod većine ljudi leva hemisfera ima važniju ulogu u obradi jezika i govora, dok su neke druge funkcije izraženije u desnoj.
Postoji i veza između načina na koji su moždane funkcije raspoređene i toga koju ruku osoba češće koristi, ali ta povezanost nije jednostavna.
Čak i kod velikog broja levorukih ljudi leva hemisfera ostaje dominantna kada je reč o jeziku. Razlika je u tome što su među levorukima nešto češći drugačiji obrasci organizacije moždanih funkcija nego kod desnorukih osoba.
Zbog toga objašnjenje da smo desnoruki samo zato što leva strana mozga kontroliše desnu stranu tela nije dovoljno. Formiranje dominantne ruke počinje veoma rano i rezultat je složenog razvoja nervnog sistema.
Ne postoji jedan gen koji određuje levorukost
Genetika ima ulogu, ali naučnici nisu pronašli jedan jedini „gen za levorukost“.
Veliko genetsko istraživanje koje je obuhvatilo više od 1,7 miliona ljudi otkrilo je 41 genetsku varijantu povezanu sa levorukošću i još sedam povezanih sa ambidekstrijom, odnosno korišćenjem obe ruke.
Međutim, njihov pojedinačni uticaj je mali. To ukazuje na to da se sklonost ka korišćenju leve ili desne ruke razvija pod uticajem velikog broja genetskih, bioloških i drugih faktora.
I istraživanja genetike dominantne ruke ukazuju na to da nasleđe objašnjava samo deo razlika među ljudima, zbog čega se levorukost ne može svesti na jednostavno nasleđivanje jednog gena.
Ako su ređi, zašto levoruki nisu nestali?
Činjenica da je desnorukih toliko više otvara još jedno zanimljivo pitanje – zašto se tokom evolucije taj odnos nije dodatno promenio i zašto levorukost i dalje postoji?
Nauka ni na to nema konačan odgovor.
Jedna od teorija govori o takozvanoj prednosti retkosti. Kada se većina ljudi navikne na pokrete desnorukih osoba, susret sa levorukim protivnikom može predstavljati neočekivanu prednost.
To se naročito primećuje u nekim sportovima u kojima se takmičari direktno suočavaju, poput boksa ili mačevanja. U pojedinim sportskim disciplinama levoruki takmičari zastupljeniji su nego što bi se očekivalo na osnovu njihovog udela u opštoj populaciji.
Ipak, sportska prednost sama po sebi ne može da objasni zbog čega se levorukost razvija.
Na dominantnu ruku utiču i navike
Osim gena i razvoja mozga, određeni uticaj mogu imati iskustvo, učenje i okruženje.
Tokom istorije, levoruka deca su u mnogim sredinama bila podsticana ili čak primoravana da pišu desnom rukom. Danas je takva praksa znatno ređa, ali pokazuje koliko društvene navike mogu uticati na način korišćenja ruku.
Dominantna ruka zato nije osobina koju možemo objasniti samo jednim pravilom.
Naizgled jednostavno pitanje zbog čega je gotovo devet od deset ljudi desnoruko i dalje nema potpuno jednostavan odgovor. Poznato je da važnu ulogu imaju geni, razvoj mozga i okruženje, ali način na koji se svi ti faktori povezuju i stvaraju izrazitu brojčanu prednost desnorukih i dalje se istražuje.
