Nekada smo zaista živeli. Ljudi razgovarali s ljudima. Sedeli su u kafanama, svađali se oko politike, delili supu iz iste činije, plakali na sahranama i radovali se na svadbama. Znali su da život nije uvek lagan, ali su ga prihvatali sa svim njegovim nijansama - i radostima i bolom. Znali su da je sukob sastavni deo bliskosti, da neprijatnost ne mora da znači kraj, i da rane nisu uvek opasnost – već prilika da se nešto izleči.Danas, kao da smo se spontano uplašili života. Uplašili smo se svega onoga što život sa sobom nosi: neizvesnosti, razmene, konflikta, odgovornosti. Uplašili smo se da nas nešto ne zaboli, pa smo radije izabrali da ništa ne osećamo. Utrnuli smo se od života, i u toj utrnulosti počeli da biramo veze koje ne traže ništa od nas – osim prisustva bez obaveze. A pas je u toj dinamici postao idealan partner.Zato danas, sve češće, pas sedi nasuprot čoveku u restoranu. Ima tanjir, ima praznik, ima profil na društvenim mrežama. Pas više nije pas – on je dete, partner, rame za plakanje, tihi saučesnik u svetu u kojem je čovek prestao da ima poverenja u druge ljude.I dok pas jede lososa u restoranu, njegov vlasnik se osmehuje kroz filtere i lajv strimuje kako “uživaju zajedno.” Oko njih, na ekranima, drugi ljudi klikću “divno,” “to je savršenstvo,” “porodica.” Sve dok se ne spusti telefon i ne ostane tišina koju ni pas ne može da ispuni.Ova tišina je skupa. Mnogo skuplja nego porcija lososa ili godišnji plan za pet frendli odmaralište. Cena je ona koju ne merimo novcem – već usamljenošću, emocionalnom dezintegracijom i nesposobnošću da izdržimo drugog čoveka kraj sebe.
Povezane vesti
Antropomorfizam pasa: beg od čoveka
Savremeni svet je pronašao savršenog partnera: psa. Ne postavlja pitanja. Ne raspravlja se. Ne kasni. Ne traži objašnjenja za tvoje senke, tvoje detinjstvo, tvoje greške. Ne traži ni da odrasteš. Samo da ga maziš, hraniš, vodiš i voliš – po sopstvenim pravilima.I tako, pas postaje ekran za projekciju svega onoga što više ne znamo kako da podelimo s ljudima.U antropomorfizmu – procesu kojim životinjama pridajemo ljudske osobine, emocije i uloge – pas prestaje da bude pas. Počinje da bude “beba”, “ljubav mog života”, “moja srodna duša.”Naizgled, to deluje bezazleno, čak slatko. Međutim, ono što se zaista događa jeste sistemska zamena: umesto da radimo na svom kapacitetu da budemo u vezi s drugima, da tolerišemo različitost, da prevazilazimo sukobe i gradimo poverenje – biramo sigurnu, jednostranu vezu u kojoj nas niko ne može napustiti, kritikovati ili ogoliti.Pas postaje savršen partner jer nas nikada ne suočava s nama samima.I to nas skupo košta.Savremeni svet: društvo veza bez konflikta
Pas ne postavlja granice. Ne traži reciprocitet. Čovek, s druge strane, jeste ogledalo koje ne oprašta lako.Kako raste količina emocionalne boli i nesnalaženja u međuljudskim odnosima, raste i potreba za vezama koje su jednostavnije, bez izazova – ali i bez dubine. Psi ispunjavaju tu prazninu. I dok ih činimo “ljudima”, mi postajemo emocionalno nepismeni.Nova norma: izolacija kao identitet
Usamljenost je postala stil života. Sve više ljudi živi sami. Veze su kratkotrajne. Prijateljstva površna. Poverenje – potrošna roba.U tom pejzažu otuđenja, pas postaje sidro, identitet, smisao. Ljubimac je deo biografije. Njegovo prisustvo je dokaz da nismo sami. Ali to nije istina – samo je anestetik.
Društvene mreže: konstrukcija savršenog odnosa
Na Instagramu pas ima rođendansku kapu, tortu, balone i “ljudsku priču.” Sve mora biti dokumentovano. Pas postaje sadržaj. Postaje još jedan dokaz da smo voljeni – makar virtuelno.Pas ne zna šta je lajkovano. On oseća našu energiju, ali ne razume naš narativ. I upravo tu počinje zbrka. Mi mu dajemo značenje koje nije njegovo, a on postaje medijum za naše nerešene priče.Zaboravljena cena: psi koji se razboljevaju
Psi sve češće pokazuju simptome koji nisu njihovi: alergije, hronični stres, poremećaji apetita, reaktivna ponašanja.Ulaze u prostore koji nisu njihovi – avione, hotele, šoping-centre – jer ne znamo da budemo bez njih. Pas postaje naš štit od sveta.Ali pas nije štit. Niti treba da bude. Pas je pas – biće sa instinktom, potrebom za ritmom, strukturom i jasnoćom. Sve što mu dajemo preko toga, dajemo zapravo – sebi.I šta sad? Kako se izlazi iz ovog začaranog kruga?
Prvo, priznamo da smo u njega ušli. Ne s namerom, već iz potrebe. Priznanje da smo se uplašili života i odnosa – prvi je korak ka promeni.Drugo, pokušamo da obnovimo odnose – ne spektakularno, već jednostavno. Počnemo sa sobom i nastavimo prema drugima. Pas nam u tome može pomoći. Ne kao zamena, već kao saveznik.Rituali: kako pas može biti naš saveznik
Zato smo napisali priručnik – kao alat, ne kao istinu. On sadrži četiri rituala: hranjenje, zajedništvo, šetnju i igru.Hranjenje – najvažniji deo dana. Psi se hrane oportunistički i u prirodi se bore za svaki zalogaj. Kada preuzmemo tu ulogu, važno je da komuniciramo jasno: „Hrane će biti i sutra.“Zajedništvo – razdvajanje i ponovno ujedinjenje, bez straha od napuštanja. Prepoznajemo polje koje nas povezuje, čak i kada nismo zajedno.Šetnja – potraga, orijentacija, obeležavanje teritorije. To nije rekreacija, već vođenje.Igra – sve što nije prethodno. Umirujuća, povezujuća, ne razdražujuća. Igra mora da neguje.Zovemo ih ritualima jer ih izvodimo svesno, sa oblikom, ritmom i teatralnošću. Oni nisu rutina – oni su praksa prisustva.Kome najviše verujete kada je reč o preporukama sa društvenih mreža?
