Zašto ljudi varaju?

Ali iza svake prevare ne stoji samo jedno lice, nego čitav splet ljudskih potreba, rana i iluzija.

Šta se izgubi u vezi?

Na početku veze oboje dajete jedno drugom sve - pažnju, divljenje, osmeh koji kaže: „Ti si poseban.“

U tim prvim mesecima i godinama sve je novo, sve je sveže, sve je čarolija.

Ali kako vreme prolazi, svakodnevica uzme svoj deo. Računi, obaveze, posao, deca, umor. I odjednom ono divljenje koje ste imali jedno za drugo polako bledi.

Prestajete da se gledate kao na početku. Prestajete da govorite onaj „wow, baš te volim“ pogledom.

A ljudskom egu je teško bez tog goriva. Ego želi potvrdu. Želi da se oseća posebnim, poželjnim, nezamenjivim.

Kada to prestane da dolazi iz veze - mnogi krenu da ga traže napolju.

Zašto nam je potrebno divljenje?

Zato što svako u sebi nosi i ranjeno dete koje još uvek traži potvrdu.

Kada kao mali nismo dobijali dovoljno pažnje, kada su nas kritikovali više nego hvalili, kada ljubav nije bila sigurna — naučili smo da stalno tražimo spolja: „Reci mi da vredim.“

I ta potreba nikad ne nestane sama od sebe. Ako je ne osvestimo, ako ne naučimo sami sebi da dajemo potvrdu, mi je stalno tražimo kroz tuđe oči.

Da li prevara uvek znači nedostatak ljubavi?

Ne nužno. Nekad ljudi varaju iako vole. Ali ono što traže u prevari nije nova ljubav — nego novo ogledalo. Nekog ko će im reći da su opet poželjni, zanimljivi, privlačni. Nekog ko će vratiti osećaj da su posebni.

Ali to ogledalo je varljivo. Jer istina je da nijedna treća osoba ne može da izleči prazninu koju nosimo. Može da je zamaskira, može da nam da privremenu euforiju — ali rana ostaje.

Da li je to ego ili narcizam?

Delom jeste. Svako od nas ima u sebi deo koji voli da mu se dive. To nije samo narcizam u ružnom smislu — to je ljudska potreba da budemo viđeni. Problem nastaje kada postanemo zavisni od toga. Kada vredimo samo ako nas neko spolja potvrdi.

Tada ulazimo u začarani krug: stalno tražimo novo divljenje, novo dokazivanje, novo „bravo“. I zato mnogi ljudi varaju ne zato što im nešto nedostaje kod partnera, nego zato što im nedostaje u njima samima.

Šta uraditi s tim?

    1.   Prepoznati sopstvenu glad za potvrdom.

Kada shvatiš da si zavisan od tuđeg divljenja, već si napravio prvi korak.

    2.   Učiti da daješ sebi ono što tražiš.

Ako ti je potrebno da čuješ da vrediš — nauči da to kažeš sebi. Ne iz ega, nego iz ljubavi prema sebi.

    3.   Gajiti divljenje u vezi.

Ako si u odnosu, ne prestaj da gledaš partnera kao na početku. Mala pažnja, iskren kompliment, dodir — sve to održava vatru.

    4.   Prihvatiti da nisi savršen.

Kad prestaneš da juriš potvrdu da si uvek „dovoljno dobar“, prestaje i potreba da stalno to dokazuješ trećima.

Prevara ne mora da se desi. Ali da bismo je sprečili, potrebno je da naučimo da se gledamo u ogledalo bez potrebe za aplauzom. Da znamo da vredimo čak i kad nas niko trenutno ne hvali.

Jer prava ljubav - prema sebi i drugome — ne hrani se iluzijom divljenja. Hrani se istinom, podrškom i izborom da svaki dan iznova kažeš: „Ostajem.“

Za istinu koja boli, ali oslobađa.

Autor kolumne: Milica Marić, psihoterapeut - specijalizovani bračni savetnik i stručnjak za odgoj dece