Bonton na mrežama

Samo što ovde nema sjaja lustera i šuštanja svile, već se iza tastatura kriju ljudi koji slobodno “bacaju” reči kao da nisu teže od pera.

A znamo dobro - reči mogu biti i lakše od vazduha, ali i teže od kamena.

Lažni identitet

Zanimljivo je kako se, čim se nađemo iza ekrana, mnogi od nas pretvore u verzije sebe koje nikada ne bismo pokazali uživo, krijući se iza lažnih identita, lažne hrabrosti i “dobre namere”.

Retko ko bi, na primer, na ulici zaustavio prolaznika i dobacio mu: „Groznо izgledaš!“ A ipak, na mrežama je takav komentar uobičajen, čak i očekivan.

Kao da su osnovna pravila bontona, ona ista koja nas uče da u društvu ne vičemo i ne vređamo, ostala negde na ulazu u virtuelni svet.

Virutelni salon

Ali, ako nas bonton uči kako da držimo pribor za stolom, da li nas isto tako može naučiti kako da koristimo tastaturu?

Jer, iako ne sedimo jedni sa drugima za stolom, činjenica je da svi "sedimo" u istom virtuelnom salonu. I baš tu počinje digitalni bonton.

Osnova je jednostavna: ono što ne bismo rekli naglas u prisustvu druge osobe, ne bismo smeli napisati ni na mrežama.

Kritika može biti korisna, ali ona ne ponižava, ne vređa, ne etiketira. Razlika između konstruktivnog komentara i uvrede ista je kao između elegantnog pitanja i nepristojnog upadanja u reč. Stil i ton znače sve.

Ponekad se pitam - da li komentari koje ostavljamo na tuđim profilima govore više o toj osobi, ili o nama samima?

Jer, svaka uvreda je kao poseta – ostavlja trag. I dok pravi gospodin ili dama umeju da zatvore vrata iza sebe tiho, digitalni huligani zalupе njima tako da odjekuje.

U Školi manira ja često kažem: bonton nije skup veštačkih pravila, već način da drugome bude prijatno u našem društvu. A društvene mreže su, svidelo nam se to ili ne, danas najveće društvo na svetu.

Ako tamo nismo u stanju da pokažemo obazrivost, osmeh i dobru meru, gde onda jesmo?

Možda se prava pitanja zapravo kriju iza ekrana: da li su mreže postale mesto gde gubimo sopstvenu eleganciju?

I koliko puta smo, u pokušaju da „pobijemo“ nekoga u komentaru, zapravo izgubili sebe?

Verujem da prava dama, baš kao i pravi gospodin, zna da je kultura ponašanja univerzalna – ona se ne gasi pritiskom na „power“ dugme, niti nestaje kada kliknemo na „send“.

Naprotiv, tek tada pokazuje svoju pravu snagu.

Poruka

Zato sledeći put kada poželite da napišete nešto grubo, zapitajte se: da li bih ovo izgovorila uživo, gledajući nekome u oči?

Ako je odgovor ne, onda to nije komentar koji tu pripada.

Možda digitalni bonton nije poglavlje u starim knjigama o manirima, ali verujem da bi, da ih danas pišemo, zauzeo počasno mesto.

Jer, svet može i dalje da bude dvorana – ali na nama je da odlučimo hoće li se u njoj čuti šum svilene haljine… ili zveketanje praznih reči.

Autor kolumne: Jelena Bukovičić