Manastir koji Turci nisu mogli da pronađu
Prema narodnom predanju, u vreme turske vladavine manastir Nimnik bio je sakriven od osvajača.
Turci su tragali za svetinjama koje su želeli da opljačkaju ili zapale, pa su u blizini manastira naišli na malu devojčicu koja je čuvala stoku.
Upitali su je gde se nalazi manastir. Devojčica, po imenu Nikolina, odgovorila je na vlaškom jeziku:„Nišću nimik“ – „Ne znam ništa“.
Zbog tog odgovora, ali i sumnje da ih namerno obmanjuje, Turci su je ubili na licu mesta. Prema verovanju naroda, upravo je njena žrtva spasila manastir od razaranja.
Narod veruje da ime manastira potiče upravo od tih reči – nimik, nimnik.
Grob devojčice koji je postao mesto molitve
Prema predanju, Nikolinino telo sahranjeno je u porti manastira. Kasnije je na tom mestu podignuta mala kapela koju narod jednostavno naziva Svetinja.
Vernici veruju da se na tom mestu oseća poseban mir i snažna duhovna energija.
Godinama unazad ljudi dolaze da se pomole, zapale sveću i ostave poruku sa željom za zdravlje, potomstvo ili unutrašnji mir.
Posebno dolaze žene i roditelji koji veruju da molitva kod Nikolininog groba može pomoći u najtežim životnim trenucima.
Čuda koja govore tiho
Iako crkva zvanično ne beleži čuda, u narodu se prenose priče o uslišanim molitvama, iznenadnim ozdravljenjima i osećaju olakšanja koji ljudi dožive nakon posete manastiru.
Neki tvrde da se na tom mestu vreme usporava, da misli postaju tiše, a srce lakše.
Drugi kažu da su prvi put upravo tamo zaplakali bez bola.
Manastir Nimnik danas je mesto gde se prošlost i vera prepliću. On ne pripada samo istoriji, već i živom narodnom pamćenju.
U svetu u kome se sve glasno izgovara, Nimnik podseća da ponekad upravo tišina čuva ono najsvetije.
Možda je zato ova svetinja opstala – jer je bila zaštićena jednom jedinom, ali sudbonosnom rečenicom.
Autor kolumne: Tatjana Stanojević
